Ako bih u nekom trenutku, nekome od članova svoje porodice, prijatelju ili nekom od svojih saradnika postavila pitanje: „Kojim jezikom mi govorimo?“, sigurna sam da bi se svi našli u čudu: „Pa, srpskim jezikom, naravno“. „Ma, verujete li zaista u to?“
Evo primera jednog porodičnog dijaloga:
A: „Jesi li se danas čuo sa majkom?“
B: „Nisam, net je nešto slab, nisam mogao da se konektujem, posle sam je tražio na skajpu, ali nije bila onlajn“
Evo jednog razgovora dve srednjoškolke na autobuskoj stanici:
A: „Jesi li se danas „kačila“ na fejs? Jesi li videla šta je Marko postovao? Neprestano šerujeneke linkove sa jutjuba koji su potpuno nonsens i stalno se čekira na forskveru, kao da je nekoga briga gde je on, big dil…“
B: „Jao, užasno je dosadan, stalno me spamuje nekim treshom u inboksu, a i Maja kaže da nju redovno pokuje“
Primer jednog usmeno upućenog uputstva u poslovnom razgovoru:
A: „Najbolje je da se informišete na našem portalu ili nas možete kontaktirati putem imejla. Formular možete daunloudovati sa našeg sajta ili kontaktirati našeg koordinatora ili marketing menadžera…“
Volela bih da me neko ubedi da je ovo zaista srpski jezik… Doduše, veći broj ovih reči je dobio fonetska i morfološka obeležja srpskog jezika, i svim elektronski pismenim pojednincima je apsolutno jasno šta one znače, i retko ko je uopšte i svestan da te reči ne pripadaju srpskom jeziku.
Ovaj i sličan vokabular se toliko ukorenio u našu svakodnevicu, da ne postoji oblast koju nije bar malo „potkačio“. Velikodušno smo „udomili“ ove anglicizme, mada slobodno mogu da kažem i internetizme, pa nam komuniciranje uz upotrebu te terminologije deluje potpuno prirodno. Engleski jezik je još pre nekoliko decenija izvršio „invaziju“ na srpski i postao dominantan u mnogim oblastima: sport, poslovanje, zabava, umetnost, život… Sa popularizacijom interneta dominacija je uočljivija, te su bojazni, da će reči pravog srpskog jezika vrlo brzo postati arhaizmi, potpuno opravdane. Kroz koju godinu ćemo četovati sa frendovima na lajv partijima, edovaćemo jedni drugima čašu ili hleb za stolom, šerovaćemostanove sa rumerima, čekiraćemo jesmo li ugasili svetlo pre no što odemo aut iz stana, lajkovaćemo čizme koje je drugarica šopingovala na sejlu, diskonektovaćemo se iz ofisa. Danas ionako skoro svi imaju biznis akaunte, niko više ne predstavlja, svi prezentuju, sve češće se nalaze part tajm džobovi, poslovi sa pola radnog vremena, obožavaoci su postali fanovi, moderni su već odavno in, a baj d vej, retko ko kaže: „kad smo već kod toga“ i svi se uz „dil“ vrlo brzo oko svega dogovorimo.
I sve je ovo donekle i prirodno, mnoge su sfere čovekovog života pretrpele promene usled tehničko-tehnoloških dostignuća u „eri kopjutera“. Nemoguće je da jezik ostane netaknut, ali, moramo priznati da sve više govorimo internet jezikom.
Mislim da bi, ukoliko se ovako nastavi, moglo biti vrlo verovatno da će generacije koje se budu rađale u naredne dve decenije morati da se upisuju na kurseve srpskog jezika kao stranog, jer će im internet jezik biti maternji. Ili će možda internet jezik postati savremena varijanta srpskog- intersrpski , a čist srpski jezik koji je nekada postojao, u školama će se učiti kao starosrpski, ako uopšte ikome i bude bio potreban.
