‘I’m afraid the theatre closes in ten minutes, you’re late for the tour.’
‘Oh, dear…‘ Lepo ja kažem, trebalo je da dođemo ranije. Ali čekaj da pitam za karte za predstavu, možda nekim čudom imaju. Excuse me, Sir, do you happen to have any tickets left for any of the plays? We’re leaving London in three days, I was hoping there are still some left…’
‘Actually, there are two tickets for Hamlet tomorrow, but you’ll have to stand.’
‘No problem, we’ll take them. NE MOGU DA VERUJEM, GLEDAĆEMO HAMLETA U GLOUBU!’
Malo je verovatno da će vam se ukazati prilika da umesto da platite deset funti za obilazak Glouba (Shakespeare’s Globe, replika Šekspirovog pozorišta iz 16. veka), dobijete priliku da gledate Hamleta, u tom istom Gloubu, i to za samo pet funti. Ili sam bar ja smatrala da je to poprilično velika stvar, a drugarica koja mi je pravila društvo na proputovanju o kome sam maštala recimo otkad znam za sebe, nije imala mnogo izbora no da se složi. I da stoji tri sata, koliko je predstava zapravo trajala.
Oduševljenje enterijerom i sveukupnim iskustvom sa predstave zahteva zaseban tekst na blogu, ali je tema ovog teksta nešto sasvim drugo. A to je – šta u svemu tome zapravo nije valjalo?
Predstava je počela u popodnevnim časovima, što je i bio običaj u Šekspirovo vreme, kada su se predstave izvodile u toku dana, tako da je očuvan osećaj prisnosti sa glumcima na sceni – mi vidimo njih, ali i oni vide nas. Kostimi i muzika bili su originalni, glumci su svirali i pevali, što je takođe bio običaj u Šekspirovo vreme. U modernom vremenu u kome živimo, to je trebalo da bude dovoljno da nas potpuno vrati u 16. vek. I bilo bi, da je jezik kojim su glumci pričali zapravo bio originalan.
Zvuči neobično da zapravo postoji jezik na kome predstave mogu da se izvode, a da je još stariji i, budimo iskreni, još nerazumljiviji, od onog koji čujemo u savremenim izvođenjima Šekspirovih drama. Istini za volju, ni prosečan Englez ne razume polovinu dijaloga i replika, a kamoli neizvorni govornik. Međutim, šta ako postoji mogućnost da ipak razumemo Šekspira, i to upravo ako se njegove drame izvode na jeziku na kome su zapravo i pisane?
Radi se o tome da se od Šekspirovog vremena jezik osavremenjivao ne samo na polju leksike, već i izgovora. Mnoge reči su promenile svoj izgovor, i za razumevanje Šekspirove igre reči neophodno je poznavanje originalnog izgovora, koji se naziva Original Pronunciation (OP), za razliku od Received Pronunciation (RP), koji je standardna varijanta izgovora modernog engleskog jezika (tzv. BBC English). Dejvid Kristal, poznati engleski lingvista, ukazao je na činjenicu da se izvođenjem na modernom engleskom gubi veliki deo igre rečima, kojom Šekspirovo delo obiluje. Samim tim, mi ni ne shvatamo zašto je nešto duhovito ili pronicljivo, ukoliko nam se na to ne ukaže, ali to onda gubi svoju čar.
U Gloubu je 2004. godine odigrana prva predstava u kojoj se koristio originalni izgovor. U pitanju je adaptacija drame Romeo i Julija, koja je doživela takav uspeh kod publike da je naredne godine postavljena još jedna drama (Troil i Kresida). Dejvid Kristal je direktno pomogao u adaptaciji jezika, a na svom vebsajtu Original Pronuciation objašnjava i ilustruje osnovne karakteristike ove vrste izgovora. Zajedno sa svojim sinom Benom, koji je glumac, ilustrovao je razliku između ova dva izgovora kroz čitanje određenih delova Šekspirovih soneta i drama na video snimku Shakespeare: Original Pronunciation.
Interesantno je da je Ben Kristal kao glumac primetio da mu je izvođenje Šekspira uz originalni izgovor mnogo lakše nego uz moderan, jer nema prenaglašavanja i egzaltacije, koja deluje neprirodno i odaje utisak da su Šekspirova dela pisana za učene mislioce (sklone monolozima koji se besomučno rimuju), a ne za obične ljude koji su to mogli da razumeju i zabave se. Zato se i modernoj publici Šekspir čini dalek, akademski rafinisan, posredan, uzvišen, zarobljen u rimi i sliku književnosti 16. veka.
Šekspir je igre reči zasnivao ili na rimi (svi znamo koliko je Šekspir voleo da rimuje) ili na istovetnom izgovoru određenih reči, čiji se izgovor sada razlikuje. Uz adekvatnu režiju i glumu, igre reči se vrlo adekvatno mogu preneti, pa je samim tim i celo iskustvo mnogo prisnije i razumljivije. Originalni izgovor omogućava glumcima da osete i prenesu prirodan tok Šekspirovih rečenica i na taj način i publika može da oseti silinu ideje koja se krije iza bezmalo svake replike, čak iako ne razume sve reči.
Istina je da, uz sve napore, Šekspira opet neće razumeti svi. Ni uz sve moderne adaptacije, poput onih u kome mlađani Leonardo Di Kaprio vatreno (i poprilično egzaltirano) ispaljuje Šekspirove rime jednu za drugom, dok se Montegi i Kapuleti razračunavaju pištoljima u stilu italijanske mafije, Šekspir nije postao ni popularniji a ni bliži modernoj publici. Možda je to zato što mi pokušavamo da Šekspira uklopimo u svoje okvire, pre nego da ga zaista razumemo. Kako je Ben Kristal rekao: ‘There’s something about working our way back to Shakespeare rather than dragging him into the 21st century’.
Na kraju krajeva, poslušajte kako zapravo zvuči ,,Šeksirov engleski“ i prosudite sami.
