Ser Ker Robinson je jedan od najuticajnijih savremenih mislilaca na polju obrazovanja. Autor je i ko-autor mnogobrojnih knjiga, priručnika i članaka u ovoj važnoj oblasti, od kojih se može izdvojiti njegova najnovija knjiga Creative schools, kao i knjige Out of our minds: Learning to be creative i The Element: How Finding Your Passion Changes Everything. Kada je na jednoj od TED konferencija održao predavanje pod nazivom ,,Kako škole ubijaju kreativnost“ (How schools kill creativity), postao je ikona reformatorske klike metodičara i mislilaca koji žele da menjaju obrazovni sistem iz korena. Svojom skromnom pojavom i nenametljivim, a opet neodoljivim smislom za humor (koji ga je i učinio tako popularnim), dao je glas celom reformatorskom pokretu.
Robinson započinje svoje predavanje šaljivom opaskom da su svi ljudi na ovaj ili onaj način zainteresovani za pitanje obrazovanja, a da ljudi koji se njime zapravo bave nikada nisu popularni sagovornici na žurkama. Čitajući između redova, razumemo da je obrazovanje popularna tema za razgovor o kojoj svako ima već pripremljeno mišljenje, ali jako mali broj ljudi nešto radi po tom pitanju i voljno je da se upusti u svrsishodan razgovor. Razgovor o obrazovanju svodi se na snobovska nadmetanja ko je upisao svoje dete u prestižniju školu, pri čemu niko ne može tačno da kaže zašto je baš ,,njegova“ škola prestižnija od neke druge.
Na zapadu škole prolaze kroz sistem rangiranja na osnovu učinka njihovih učenika na završnim testovima, a visina državne subvencije je u direktnoj vezi sa tim učinkom. Prirodno je da se škole nadmeću u ovoj trci, pa svoje đake neretko spremaju isključivo za što uspešnije polaganje ovih standardizovanih testova. Ovaj trening se često svodi na memorisanje činjenica koje će se testirati, dok se zanemaruje razumevanje. Štaviše, ovakav sistem nameće hijerarhiju školskih predmeta, pri čemu su matematika i jezici na samom vrhu, dok su drugi predmeti poput likovnog ili muzičkog, bačeni u drugi plan. Zanemaruje se povezanost srodnih, pa čak i nesrodnih oblasti, koji u stvarnom (vanškolskom) životu stupaju u svakodnevnu interakciju i oblikuju našu ličnu i profesionalnu svakodnevicu. Kao rezultat, deci se od najranijeg uzrasta nameće sistem učenja koji je nesvojstven njihovoj istraživačkoj i kreativnoj prirodi. Robinson to komentariše šaljivom opaskom da se u modernom svetu uspeh ne postiže uz pomoć obrazovanja, već uprkos obrazovanju.
Još jedna važna primedba Kena Robinsona jeste ta da škole zanemaruju činjenicu da je budućnost neizvesna, i da ne možemo znati ni kako će svet izgledati za deset godina, pa da stoga škole moraju podsticati kreativnost, kritičko mišljenje i multidisciplinarni pristup materiji koja se uči, a ističe važnost prepoznavanja skrivenih talenata koje svako dete poseduje. Robinson tvrdi da je svako dete poseduje neki talenat, a da ih tradicionalno školovanje često ukalupljuje u već predviđen životni scenario, zanemarujući njihova interesovanja.
Kao primer, on navodi slučaj devojčice čiji su roditelji bili ubeđeni da njihova kćer ima poremećaj u učenju koji proizilazi iz poremećaja pažnje. Devojčica se na časovima stalno vrpoljila, na šta je učiteljica skrenula roditeljima pažnju, nakon čega su je odveli kod psihologa. Nakon kraćeg razgovora sa devojčicom, psiholog je pustio radio, a devojčica je odmah poskočila i počela da igra po prostoriji. Psiholog je potom roditeljima rekao da devojčica nema nikakav problem, već je jednostavno rođena igračica. Ta devojčica bila je Džilijan Lin, proslavljena balerina.
Kao jedan od najživopisnijih primera dečje kreativnosti Robinson navodi slučaj šestogodišnje devojčice koja je na času likovnog vrlo pažljivo nešto crtala i sva se unela u svoj crtež, a kada joj je učiteljica prišla i pitala šta to crta, devojčica je odgovorila: ,,Boga“. Na učiteljicinu opasku da niko ne zna kako Bog izgleda, devojčica je uzvratila: ,,Znaće za koji minut”.
