Da li vam se ikada dogodilo da ste, srećni i zadovoljni, seli ispred televizora da konačno pogledate film za kojim već dugo tragate, a onda shvatili da nije baš na onom jeziku koji ste očekivali. Da dočaram – pre nekog vremena sam želela da pogledam izvesni film sa još izvesnijim Leonardom Dikaprijom, međutim nigde nisam uspevala da ga pronađem. U bioskope sam zakasnila, za dvd-klubove sam dovoljno lenja, a od interneta sam, posle dugog lutanja, digla ruke. A onda sasvim neočekivano, na jednoj od televizija ugledam najavu upravo za taj film. Pripremila sam sve, spremila činiju kokica i udobno se zavalila u fotelju sa svojim najboljim prijateljem, daljinskim upravljačem. A onda je nastupilo iznenađenje. Trik je bio u sledećem: televizija koja je puštala film je bila italijanska, a osim po raznovrsnosti sladunjavih, bledunjavih i nadasve bučnih sadržaja, RAI Televisione je poznata i po sinhronizaciji svega što dolazi iz inostranstva. Pa je tako i moje dugo očekivano američko ostvarenje bilo u potpunosti na italijanskom. Nije da mi je to predstavljalo veći problem (štaviše bila je to odlična prilika za vežbu), ali Dikaprio koji zvuči kao da je zaglavljen u pubertetu ne ispunjava baš moja očekivanja.
Počela sam da razmišljam o čitavom fenomenu sinhronizovanja. Na našim prostorima uglavnom ga vezujemo za animirane i crtane filmove i neizostvne reklame, dok se igrani filmovi, serije i različite emisije prikazuju uz titl. To, kako sam nešto kasnije saznala, uopšte nije slučaj sa gotovo čitavom zapadnom Evropom. Od Nemačke, preko Italije i Francuske, do Španije sinhronizacija predstavlja neodvojivi deo popularne kulture.
Odgovor na pitanje zašto je to tako, u slučaju Italije bar, treba potražiti u prošlosti, u vremenu kada se na njenom tlu po prvi put pojavljuju američki filmovi. Vratimo se u period između dva rata; nacionalizam je u punom jeku, a Musolini zabranjuje prikazivanje bilo kakvih sadržaja koji nisu na italijanskom jeziku. Na prvi pogled, takva uredba je donekle i imala smisla, s obzirom da je veliki deo populacije bio nepismen. Naravno, tu se sada može postaviti i pitanje cenzure, odnosno šta se moglo gledati a šta ne, ali to je sasvim druga tema za razmatranje. Dakle, pitanje nepismenosti je bio veliki faktor za razvoj sinhronizacije. Taj problem je bio prepoznat i preko okeana, pa je MGM čak pravio više varijanti jednog te istog filma (pored originalne američke, snimane su, recimo, i francuska i italijanska i nemačka verzija), a sve zarad osvajanja novog, prekookeanskog tržišta. Međutim, to se ubrzo pokazalo kao vrlo skupa i dugotrajna praksa, tako da su same države koje su uvozile filmove počele da se bave sinhronizovanjem. To se nastavilo i nakon II svetskog rata, upravo zahvaljujući činjenici da je bilo dosta onih koji nisu umeli da čitaju, pa samim tim ni da prate titlovanu projekciju. Naravno, tu je svoju ulogu imalo i pitanje nacionalnog identiteta, jer od nečega se moralo poći u stvaranju novog državnog poretka na ruševinama, neki bi rekli, ekstremističkog nacionalizma.
Sinhronizacija se nastavila i proširila svoje polje delanja sa pojavom televizije. Televizija je donela nove vrste sadržaja za gledanje i ubrzala rast i razvoj popularne kulture, Sa svoje strane, sinhronizacija je dosledno pratila taj razvoj; čak je i sama postala vrlo kompleksna (danas postoje specijalizovani studiji za sinhronizovanje, ljudi koji se profesionalno obučavaju isključivo za to, u sinhronizaciju se ulaže veliki novac, a u obavljanju ovog posla postoji stroga podela rada). Na internetu se mogu pronaći do detalja opisani procesi sinhronizacije filmova (od ’grubog’ prevođenja do finalnih intervencija u montaži), čitavi hvalospevi o složenosti i tobožnjoj preciznosti ovog posla. Nažalost, moram priznati da ja od te preciznosti ne vidim ništa dok slušam gore pomenutog Dikaprija u italijanskoj verziji. Zapravo, kad sam zažmurila i skoncentrisala se na glas, u glavi sam stvorila sliku nesigurnog, bubuljičavog adolescenta. U redu, mogu se složiti da je slavu stekao već u tom periodu svog života, ali u tom filmu je duboko u svojim tridesetim; biće da se tu nešto ne uklapa. No, ovo nije jedini problem, u krajnjoj liniji, posle određenog vremena prestanete da obraćate pažnju na nesklad između tela i glasa.
Ozbiljniji problem nastaje kada se u filmu osim, na primer, engleskog govori još nekim jezikom. Složićete se da sinhronizovati sve na italijanski i nije baš najsvetlije rešenje (mada je bilo i takvih slučajeva, čime je simbolika upotrebe tog drugog jezika, a posledično i čitavog filma, nepovratno uništena). Zato se pribegava nešto dovitljivijem rešenju, koje ponekad, uzgred budi rečeno, više stvara konfuziju nego što dočarava stvarnost filma. Uzmimo za primer Kopolinog Kuma. U filmu se govori engleski koji, bez problema, postaje italijanski, ali glavni lik ne govori čistim engleskim, već koristi specifičan akcenat (koji treba da ukaže na njegovo sicilijansko poreklo). Rešenje je bilo u korišćenju sicilijanskog dijalekta, što je na kraju i sasvim prihvatljivo. Međutim, mnogo je veći broj slučajeva kada se ne može tako lako stići do rešenja (ili se, pak, stiže do lošeg rešenja). Tako pri sinhronizaciji filmova sa engleskog govornog područja u kojima se pojavljuje lik koji govori italijanskim jezikom, on postaje čist Španac, a ponekad i Grk (???) kada je reč, na primer, o izvorno španskim filmovima (jer, logično, Španac ne može biti nikako).
Jasno je da se ovim narušava originalnost samog ostvarenja, bez obzira što se, kako jedan članak navodi, pazi na intonaciju, pauze, pa čak i na to da se original i prevod slažu do u slog. Poprilična je lista primera nesavršenosti sinhronizacije, koji ponekad idu i do apsurda, ali ostaje činjenica da je ona duboko ukorenjena u današnjoj italijanskoj kulturi (onoj komercijalnoj bar).
Na kraju, ne mogu a da se ne zapitam je li upravo ona doprinela široj nezainteresovanosti Italijana za strane jezike i njihovoj tvrdoglavosti i istrajnosti u lošem izgovoru (engleskog pogotovo, složiće se mnogi).
