Ne pijem kafu i često zaboravim da je ponudim gostima. Prosto se ne setim. Zato često ponudim čaj. Međutim, gosti mi se kao malo uvrede. Jedan drug je odbio čaj rekavši da ga pije samo kad je bolestan, a drugi me pitao : „Čaj?! Da očajavam!? Ne bih, hvala. Imaš ti neko pivo?“ Međutim, drug Englez bi se možda obradovao takvom predlogu, mada bi možda i današnji Englez rađe popio jedno hladno pivo. Bilo kako bilo, five o’clock tea ima posebno značenje, vrednost i priču koja počinje u davnom sedamnaestom veku.
Englezi su počeli da piju čaj kasnih 50tih godina sedamnaestog.veka. Kako je i piće i samo lišće biljke bilo ekstremno skupo, čaj je postao piće isključivo kraljevske porodice i aristokratskih domova. Bogata gospoda ispijala je svoje čajeve po londonskim kućama čaja, a dame iz visokog društva kupovale bi veoma male količine sasušenog lišća čaja i ispijale vruć napitak sa svojim prijateljicama i porodicom. Znači, čaj je bio neraskidivo vezan za raskoš i bogatstvo. Toliko o očajavanju.
Brodovi koji su donosili čaj iz Kine i Japana u Evropu takođe su kao deo svog prtljaga doneli i porcelanske setove za čaj. Kao i samo, za ono vreme, egzotično piće, i oni su privukli veliku pažnju bogatih koji su ih kupovali radi spravljanja i posluživanja čaja kod kuće. Čuvali su se, ne u kuhinj niti u trpezariji, već na policama malih soba pored primaćih soba gde su dame dočekivale goste i nudile osveženje.
Kako je čaj bio skup, posluzi nije bilo dozvoljeno da dodiruje dragoceno lišće već ga je gazdarica čuvala u malim kineskim teglama u svom kredencu zajedno sa šoljama. Kada bi poželela da svoje prijatelje posluži čajem, sluškinja bi postavila neophodnu aparaturu za spravljanje čaja na mali sto i unela bi čajnik prepun kipuće vode. Potom bi sama gospodarica kuće skinula poklopac sa teglice i tačno odmerenu količinu čaja prelila vrelom vodom. Kada čaj dovoljno odstoji, sipala bi ga u male providne kineske čase bez drške i poslužila ga svojim gostima.
Dakle, kako se pijenje čaja održalo toliko dugo? To piće bi se nudilo posetiocima kuće u bilo koje doba dana (a ta kuća bi bila elegantna i skupa gradska kuća ili vila), ali najvažnije vreme za ispijanje čaja bilo je nakon glavnog jela. U sedamnaestom veku, ručak se služio u bilo koje vreme između jedanaest sati i podneva i bilo je obilno jelo, teško i kalorično, koje se ručavalo sve do tri pa čak i četiri sata poslepodne. Kada bi sva hrana bila pojedena, muškarci bi zadovoljno i dalje sedeli za trpezarijskim stolom i pušili, ćaskali i pili još vina, piva ili rakije. Nije bilo neobično u to vreme da muškarci toliko popiju da završe pod stolom u nesvesnom stanju. Od dama se očekivalo da se povuku u omanju prostoriju i da tiho razgovaraju, šiju, kuvaju čaj, i sve u svemu, da se ponašaju neuporedivo uljudnije od svojih jačih polovina. Kada bi se približilo pet ili šest sati po podnevu, muškarci bi odlučili da im je bilo dosta pušenja, pijančenja i glasnog razgovora, pa bi se pridružili damama na čaju. Ponekad bi i oni igrali karte ili slušali muziku na nekom od instrumenata, i tako sve dok lagana večera ne bi bila servirana.
Dakle, od najranijih dana ispijanja čaja, u drugoj polovini sedamnaestog veka, razvila se određena, da kažemo, rutina koja je dovela do samog rituala ispijanja poslepodnevnog čaja u ranom devetnaestom i u dvadesetom veku. Ispijanje čaja uvek je bilo povezano sa raskošniim sobama udaljenim od kuhinje, sa porcelanskim setovima za pripremanje i ispijanje čaja, sa srebrnim kašičicama, elegantnim hvataljkama za šećer i prelepo izrezbarenim stolovima uz nezaobilazne manire koji odišu elegancijom dama iz visokog društva (sećate se scene iz filma „Titanik“ kada majka uči (čitaj: dresira) devojčicu kako polako da ocedi kašičicu o ivicu šoljice nakon što je promešala čaj i da je nečujno spusti na tanjirić dok Kejt Vinslet sve to posmatra pitajući se verovatno gde je smisao svega toga?)
No, pripremanje ili spravljanje čaja uvek je bio zadatak dame u čijoj ste kući (ili domaćina ukoliko živi sam), ponekad uz pomoć najstarije ćerke koja bi čaj posluživala gostima. Znači, uživanje za sva čula. Danas naravno čaj spremamo u kuhinji ali još uvek se održalo to da domaćica sipa i služi čaj. Obično bi jedina hrana poslužena uz čaj bile tanke kriške hleba premazane puterom. Danas su tu mafini, tost, čajni kolačići i drugi zalogaji koji podsećaju na kriščicu hleba. A najvažnije doba dana za ispijanje čaja bilo je kasno poslepodne – u početku, na samom kraju glavnog jela, a potom, u devetnaestom veku i sada, između ručka i večere. Zašto je došlo do promene u vremenu ispijanja čaja?
Tokom osamnaestog veka večera je bila sve kasnije i kasnije servirana, negde između sedam i pola devet uveče. Stoga je uveden još jedan manji obrok zvani luncheon, kako bi se popunilo vreme i zavarala glad u sred dana. Kako je taj obrok bio veoma lagan, dugo popodne bez okrepljenja ostavilo bi ljude gladnim. Priča se da je Ana Marija, sedma vojvotkinja Bedforda, bila prva koja je tražila od svoje sluškinje pribor za pripremanje čaja negde oko pet časova poslepodne kako bi knjeginja mogla da uživa uz šoljicu čaja i dve do tri kriške hleba sa puterom. Ana Marija je uvidela da je ovaj poslepodnevni čaj toliko dobro osveženje i okrepljenje, i da je pet sati poslepodne savršen tajming za to, da je ubrzo počela da poziva svoje prijatelje da joj se pridruže u njenoj primaćoj sobi.
Dame ne bi odlazile na čaj kako bi jele, već kako bi se videle sa prijateljicama, saznale najnovije tračeve, ćaskale o najnovijoj modi i skandalima, kako bi bile viđene na pravom mestu među pravim ljudima u pravo vreme, i usput da srknu čaj i prefinjeno izgrickaju komadić ukusnog hleba ili keksa.
Od trenutka kada se taj trend ustalio, svo visoko društvo počelo je da organizuje čajanke raznim povodima – čajanke u primaćoj sobi za deset do dvadeset gostiju, male intimne čajanke za troje, četvoro prijatelja, ispijanje čaja uz partiju tenisa, kriketa ili na pikniku. Rastuća srednja klasa imitirala je bogate i otkrila da su čajanke veoma ekonomičan način zabavljanja i ugošćavanja gostiju gde nije potrebno potrošiti mnogo novca.
I tako se tradicija održala do dana današnjeg. Popodnevni čaj je i dalje idealan način da se ugoste komšije, prijatelji pa i poslovni partneri. I dalje oživljava elegantnu, prefinjenu i relaksirajuću atmosferu. Pa ipak, ima onih koji kažu: „I pivo stvara istu atmosferu. Dobro, možda ne elegantnu i prefinjenu, ali relaksirajuću svakako.“ Pa neka. Neka uzme ko šta voli. Kafa, sokić, šejk, pivo, dupla ljuta ili ipak čaj? Šta bi ti da popiješ?