Pitanje bogatstva i raznovrsnosti leksike jednog jezika oduvek je neiscrpna i izuzetno zanimljiva tema. Svaka nacija, u zavisnosti od svojih potreba, navika, načina života, kreira niz reči koje se vezuju za jednu određenu oblast. Ta će „terminologija”, u nekom drugom jeziku, biti vidno sužena ili čak svedena na samo jednu reč. I više no poznat je primer da za našu reč sneg Eskimi imaju dvadesetak različitih naziva da označe različite vrste snegova. Španci imaju naziv za zadavanje udarca različitim delovima tela, i za to koriste samo jednu reč, na primer: puñetazo (što bi kod nas bilo prevedeno kao udarac pesnicom ), codazo (udarac laktom), rodillazo (udarac kolenom) itd.
Naš je jezik, pak, izuzetno bogat rečima koje označavaju rodbinske veze. Ta leksička raznovrsnost datira verovatno iz vremena života u zajednici kada su porodice u Srbiji brojale mnogo više članova nego danas. Razlog tome je, najverovatnije, bliskost i poštovanje koje su članovi iskazivali u opštenju jedni sa drugima. Verovatno je da je veće poštovanje predstavljalo osloviti muževljevog brata deverom nego imenom. Srpski jezik broji oko trideset reči za bliže rođake. Tako imamo: tetke po ocu i majci, strine, ujne, svekrve, tašte, jetrve, zaove, snaje, sinovice, sestričine, bratičine i za sve to parnjake i u muškom rodu. Englezi su svoju leksiku, u tom smislu, učinili izuzetno jednostavnom. Oni imaju nazive za članove uže porodice, a za sve ostalo dodaju samo in low (sister in low, mother in low). Uncle znači i stric, i teča, i ujak; aunt se koristi za sve nazive supruga navedenih; cousin su naša mnogobrojna braća i sestre od tetke, ujaka, stričeva. Španci takođe imaju raznovrsnu „familijarnu” leksiku; ipak, njima su hermano,a samo rođeni brat i sestra, sve ostalo pokrivaju imenicom primo,a.
Mlađa generacija, koja je po nepisanom pravilu i uslovno rečeno reformator jezika, sve ređe upotrebljava ove nazive. Sve je modernije oslovljavanje po imenu, te je pitanje- ko su zaova, jetrva, dever, šurak i pašenog- poprilično zbunjujuće. Danas je mnogo jasnije reći: „Ovo je Jelena, sestra mog muža ”, nego: „Ovo je moja zaova ”. Jednostavno, takve reči se ne koriste u svakodnevnoj upotrebi i mladi ne žele da se trude da ih uvedu u svakodnevnu upotrebu. Više nije vreme života u velikim porodičnim zajednicama, pa je sada možda i prisnije da članovi porodice oslovljavaju jedni druge imenom. Starije generacije, pak, to i dalje poštuju.
Hoćemo li i mi, po ugledu na english, od koga poprimamo sve više obeležja, svesti ovu leksiku na minimum, čuvati je u rečnicima i znati da postoje, ali je ne koristiti u svakodnevnoj upotrebi (jer komplikuje život)? Ukoliko se to desi, mnoge reči postaće arhaizmi; a mi ćemo onda svoju braću od tetke, čega već ima u nekim našim krajevima, zvati rođacima, imenom kojim smo nekada zvali samo dalju rodbinu. Nažalost, na taj način se među srodnicima ostvaruje sve manja prisnost. To nam samo potvrđuje kako jezik može da utiče na međuljudske odnose i suživot njegovih govornika.