Dolazak deteta na čas stranog jezika ne znači samo prisustvo, učenje i pamćenje. Ritual učenja jezika nazivam upravo ovim terminom jer on zahteva otvaranje novog, neistraženog sveta, uviđanje različitosti koju čini drugačiji naziv istog pojma, šarenilo kulture, znatiželja pred pričama i divljenje istim. Jezik se živi.
Danas smo u svim sferama okruženi jezikom koji prožima svakodnevicu, nužno se nameće i traži pažnju koju smo dužni da mu poklonimo. Neretko u parku vidim trogodišnjaka koji u šetnji sa bakom povikuje Blue! dok baki kao neprimetno smešak uliva sigurnost u to koliko je njeno unuče posebno i spremno za svet u kom odrasta. Ono nastavlja, trudi se da bude tiger, ali ne običan, već happy tiger koji mnogo voli ice-cream. Engleski toliko neophodan, dostupan i simpatičan već obogaćuje svet tog mališana.
Ipak, kako li dete, prvi put suočeno sa nečim novim, čudnim, nerazumljivim reaguje na strani jezik, a da to nije engleski?
Šta li se to zbiva u glavici kada se dete uključi u aktivnost koja ne nameće ništa teži pristup učenja, ali zvuči potpuno drugačije, ima smisla i privija ga sebi svojom melodijom?
– Zašto ¡Hola!, kada je do malopre to bilo Hello? Da li je neko ovde nešto pogrešio? Mama se našalila i dovela tetu koja me zasmejava čudnim rečima? Ali, sačekaj! Ovo znači nešto jer ona me razume kada joj kažem estoy bien (dobro sam), i to nije sve, čak sam uspeo i da je nasmejem! Ovo je fantastično, hoću još! Osmesi su na licima, ali čekaj, ¡Estoy feliz! ( Srećan sam! ) . Pevamo, plešemo… Insistira da je onaj oblak azul [a’θul] ( plavo), a meni se baš dopada da kažem afuj i smejemo se i dalje.
Pomalo začuđeni, ali sa znatiželjom stupaju u kontakt, slušaju, upijaju i primenjuju jer nas to sve čini pobednicima tamo gde volimo da se družimo i gradimo svet u kom je sve moguće, na jeziku koji sad već i mama razume i raduje se kada joj je moja pomoć potrebna. – Juče nije mogla da se seti da kad el perro tiene hambre (pas je gladan) moramo da ga nahranimo. Ali nema veze, reći ću joj kad god bude trebalo jer, kako kaže, odličan sam u španskom! A ja sam joj rekao da ponekad može da vidi kako ja to učim španski i to će joj značiti da i ona uvežba po koju reč.
Španski je jezik koji se uči iz ljubavi i često su roditelji ti koji svoju privrženost jeziku i hispanskoj kulturi prenose i na svoju decu. Jednom kada počnu sa učenjem, kada se upuste u avanture, zaokupljuje im pažnju i ponosno prepričavaju priče, podučavaju drugare novim rečima i žele da saznaju više.
I dalje ćemo engleski slušati u igri, na televiziji, u bioskopima, hvaliti se rođacima iz Kanade kako znamo čak i divlje životinje. Verovatno je on praktičniji od španskog, francuski elegantniji, italijanski graciozniji… Ali duboko verujem da je baš španski taj koji nam sa najvećom elokventnošću i lepotom daje najširi spektar ljudske duše. Jer to nisu samo reči, reči i reči, već osećanje, vizija, kreativnost i individualno znanje kroz zadovoljstvo.
