ZVUCI DAVNIH VREMENA U KNEZ MIHAILOVOJ ULICI

Divno je ovo letnje vreme kada Knez Mihailova ulica u Beogradu vrvi od ljudi, boja i izvođača. Čovek može svašta da vidi, nauči i doživi. Tako, jedno predveče, idući nogu pred nogu tom ulicom, čujem neobičan zvuk nekog instrumenta. Nenametljiv zvuk, tih ali postojan, i na svoj način prodoran. Vidim kako čovek, Azijata, sedeći u turskom sedu, nagnut nad žičanim instrumentom trapezoidnog oblika, drvenim udaraljkama udara žice i proizvodi neobično lepu muziku. Ljudi prolaze i ne obraćaju pažnju, pa sam i ja, kao po inerciji, nastavila da se krećem u istom smeru, dok mi je glava odbijala da gleda pravo, momentalno se odričući nogu. Za koji minut priznam da hoću još da slušam, vratim se, nađem neko zavučenije mesto i stanem. Zvuk me podseća na zvuk harfe, ali je ujedno nekako realiniji, zreliji od harfe koja zvuči pomalo sanjalački. Zvuk ovog instrumenta mi se čini mudar, tajnovit, istinit, ali i bolan!

cimbalo 1Ljudi prolaze, po neko ubaci koji dinar. Svirač nežno udara žice instrumenta, nežno, ali brzo i odlučno. Sve u vezi tog instrumenta mi se čini kao savšen spoj nespojivog. Ono što mi je bilo najinteresantnije, iako je jasno da je reč o instrumentu iz Azije, a čovek koji svira likom podseća na Turčina, sama muzika ruši bilo kakve predstave o granicama. Granice jedne države, kontinenta, čine se smešnim. Prosto, ti zvuci pripadaju svima. Slušam i nastavljam da filozofiram. Tada čovek počinje da svira Jovano Jovanke! Kako je to dobro zvučalo. Jedna od zaista boljih obrada te pesme odmah iza najlepše obrade te pesme ikad – obrade Vlatka Stefanovskog sa albuma Koshevo. I shvatim, to je to. Vlatko Stefanovski je svojim obradama makedonsku muziku učinio muzikom sveta. I ona prestaje da bude muzika samo jedne države, već postaje muzika svake duše.

Filozofiram ja tako, a ljudi prolaze i niko ne zastaje. Šta više, usledila je jedna neočekivana scena. Jedna je Romkinja sa malim detetom u naručju  prišla sviraču  i počela da ga lupka po glavi i da ga vuče za uvo. On je pokušavao da se izmakne, ali ni u jednom trenutku ruke nisu prestajale da sviraju. Romkinja mu je tražila novac koji je stajao na podu pred njim. On nije reagovao. Ona se cerila, zadirkivala ga, a on svira. Mislila sam da će se Romkinja sagnuti i pokupiti novac, ali nije. Izgleda da nije smela. On je svirao i svirao. Da me pogrešno ne razumete. Nije on bio u transu zbog kojeg nije primećivao svet oko sebe. Nije to takva muzika. Čini mi se da se trudio da istraje u sviranju i da mu je to pomoglo da ne odreaguje na način zbog kojeg bi možda kasnije zažalio. Kao da te zvuci tog instrumenta uče, čine mudrijim i mirnijim.

Završi se pesma i on zastane, tada priđem da pitam koliko su diskovi koji su stajali pred njim. Pitam kako se zove instrument, on mi kaže, ali ga ne razumem. Pokaže mi na omotu diska iscrtanim rukom – santoor. Tako se zove instrument. Kaže da je star između tri i tri i po hiljade godina. U tom trenutku, naravno, bilo mi je sve jasno. Pa nešto što pamti tako davno i tako mnogo ne može znati za bilo kakve granice i razlike koje su ljudi nametnuli vremenom, zar ne?!

Čim sam došla kući pokušam da saznam nešto više o tom instrumentu. Potražim na jutjubu te pesme, ali ih nema. Možda zato što su svih dvanaest pesama njegove obrade. Saznam da je to vrsta cimbala, instrumenta koji potiče iz stare Mesopotamije. Zemlje u Aziji su ga prilagođavale i menjale tako da sada ima više vrsta istog instrumenta. Pravi se obično od drveta oraha i ima sedamdeset i dve žice. Žice su obično osetljive i mora se udarati na tačno određeno mesto kako ne bi pukle. Pominje se u sankritskim tekstovima, sufisti su ga koristili u spevanju svojih himni, a čak i položaj u kojem izvođač sedi je tačno određen i ima svoje ime i značenje. Međutim, čitajući sve te podatke, onaj doživljaj ushićenja nije mogao ponovo da se probudi, što me navelo na sledeće razmišljanje: zašto bih tražila podatke o tom isntrumentu osim da bih mogla da zvučim pametno u društvu pričajući do najsitnijih detalja sve što naučih. A hoće li taj neko moći da doživi taj zvuk zahvaljujući moru informacija kojim ću da ga zapljusnem? Naravno da ne. Zato, čemu sve to? Dam ti CD, pa slušaj i uživaj. Doživi.

Pročitajte ostale tekstove iz kategorija:

Prijavite se na mejling listu i dobijajte najnovije tekstove sa našeg bloga na svoj i-mejl.

Vaš i-mejl:

Podeli članak

Facebook Twitter Delicious Digg Stumbleupon Favorites More

1 Komentar to “ZVUCI DAVNIH VREMENA U KNEZ MIHAILOVOJ ULICI”

  1. Aleks kaže:

    Stvarno – ko zastane da čuje uličnu muziku, a kamoli spusti koji dinar u šešir? Mislim, ljudi samo hoće malo da zarade tako što će nam ulepšati svakodnevicu.

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.

Kategorije

Facebook

Newsletter prijava

Prijavite se na mejling listu i dobijajte najnovije tekstove sa našeg bloga na svoj i-mejl.

Vaš i-mejl: