Jednom je moja prijateljica rekla da je videla Čiča Gorija u troli. Sećam se da sam vrisnula od smeha. Onda sam ubrzo shvatila da i ja u vozilima GSP-a svakodnevno srećem čitavu galeriju likova koji su „klonovi“ likova iz postojećih književnih dela, kao i potencijalne zvezde nekih budućih romana, komedija, pripovetki… Moje putovanje gradskim prevozom svakodnevno traje najmanje 30 minuta u jednom pravcu i sasvim sam sigurna da je to vreme dovoljno da svaki put prikupim dovoljno materijala za jednu „smehotresnu“ jednočinku. A ako bih nekoliko tih vožnji objedinila u jedan komad, onda bi to definitivno bila jedna fenomenalna komedija situacije ili komedija karaktera. Treba samo biti pažljiv posmatrač i na tom putu od kuće do posla možete čuti sjajne priče, upoznati čudnovate sudbine, naslušati se životnih mudrosti…
Vozeći se gradskim prevozom, ljudi vrlo često obavljaju telefonske razgovore na različite teme, različitim tonom… Nekada su ti razgovori toliko živi da prosto imate utisak da i sami učestvujete u toj konvrezaciji. Ipak ono što meni izaziva najveću pažnju jesu razgovori koje putnici vode između sebe. Najčešće se razgovori zapodenu oko uslova vožnje i potrebe za komoditetom za koji svaki putnik ima različite kriterijume. Prozori su, na primer, jedna je od tema žučnih rasparava, iako započne sasvim bezazleno, nečijom molbom ili drčnom zapovešću da se oni otvore ili zatvore. Doterana gospođa, koja je tek ušla u tramvaj primetivši da jedan vrlo zapušteni gospodin sedi ispred nje, koji evidentno nimalo ne vodi računa o svojo higijeni, a koji pritom „emituje“ neprijatne mirise, krajnje učtivim tonom se obraća jednom drugom gospodinu: „Jao pobogu, otvorite malo, ovde ne može da se diše!“ Gospodin „Neugledni“ sa svog sedišta odgovara: „Pa, naravno da ne može, gospođo, kad ste se toliko namirisali. U moje vreme to nije bilo, ovo danas svaka žena stavi kilo parefema i svaki različit, da šizne čovek.“ Nekoliko putnika se zakikotalo, a gospođa je samo uzdahnula i okrenula svoje lice ka otvorenom prozoru. Međutim sa sedišta iza se čuo jedan drčan komentar koji se naravno ticao „promaje“ i koji je sugerisao doteranoj gospođi da izađe napolje ako hoće da se luftira. Na to se „Doterana“ ne više tako finim tonom nadovezala: „U čemu je problem? Jeste li vi to alergični na svež vazduh? Ooooooo, Srbijo, ovde se narod više plaši promaje nego kuge!!!“
Taman se ova halabuka oko prozora stišala, pošto je gospođa izašla, ulazi jedna romkinja sa detetom u naručju, ide od putnika do putnika i najljubaznije moli za neki dinar. Neki je ignorišu, neki se hvataju za siću iz džepova i novčanika, a jedna postarija gospođa joj strogo kaže: „Dođi da mi opereš prozore, pa ću da ti dam neki dinar. Nije te sramota, vucaš to dete po ovoj hladnoći!!!“
Prošla sam malo napred, videla slobodno mesto na levoj strani vozila, i kad sam se udobno smestila, pažnju mi je skrenuo jedan penzioner koji nekom mladiću saopštava „mudrost dana“: „Znaš šta mi se sviđa kod tebe? Sviđa mi se što si prirodno rođen. Ovi što su stigli veštačkim putem igraju, Žikino kolo bez muzike i sve na keca….“ Pošto sam razmenila pogled sa mladićem, shvatila sam da ga ni on, kao ni ja, ništa nije razumeo, ali se gospodin držao kao da je to što je izgovorio od izuzetne važnosti i da je time mladiću udelio kompliment.
Na sledećoj stanici, ušla je jedna starija gospođa. Ustupila sam joj mesto, i pritom joj se ljubazno nasmejala, a za nju je to bio sjajan šlagvort da započne priču o tome kako joj je izgledao dan proveden kod sina i snaje sa unucima blizancima. Unela je pritom pune torbe stvari i ispričala mi kako ih, gde i zašto nosi i kako je ceo dan trčala za decom i kako više ne može, i kako joj je suprug preminuo pre dve godine, a „Hvala Bogu, spasio se, ne znam kako bi on sa ovom decom“. Tu sam se ja suzdržala da se ne nasmejem, ali onda je u tramvaj ušla njena poznanica, a kada se njoj obratila, nisam izdržala: „O dobro veče! Iz šetnje? Lepo…. Ja iz rudnika….“
Ponekad se tu raspredaju i veoma ozbiljne književne, naučne teme. Gradski prevoz je pravo mesto da saznate mnogo o biografiji Vuka Karadžića, Ive Andrića, Nikole Tesle… Pre neki dan sam saznala da je Vuk Karadžić bio najveći srpski književnik. A i o Tesli sam ponešto naučila. Razgovaraju dva starija gospodina o ovom velikanu i prvi kaže: „Ma šta naš, on rođen u Hrvatskoj, u Beogradu bio možda dva puta… A kažu da je voleo čašicu. Umro u Americi u nekoj kafani.“ Drugi će na to: „Nije u kafani, nego u hotelskoj sobi“ Prvi se slaže: Pa to ti je to, i u hotelski sobama služe alkohol.“ I kako čovek da ostane ravnodušan na ovo? Ma meni je samo žao što ne mogu da snimim njihov ton, facijalnu ekspresiju i to koliko oni veruju u to što govore…
Ovo je samo deo mojih impresija o zanimljivim situacijama i dijalozima kojih se svakodnevno nagledam i naslušam, a moram priznati: pritom se sjajno zabavim. Posmatranje ovakvih scena vrlo često učini da malčice odvratite misli od ličnih problema, obaveza, ali tako nikako ne možete da pobegnete od svakodnevice. Ona se odigrava tu, pred vašim očima u svojim najrazličitijim oblicima.
