Nedavno sam bila u prilici da posetim izložbu autoportreta Fride Kalo u Beču. Ne pamtim da je ikada nečije delo na mene ostavilo takav utisak. Da li je ovo subjektivni doživljaj velike meksičke slikarke od strane jedne prefosorke španskog i zaljubljenika u hispanistiku ili objektivni sud o delima koji govore „više od hiljadu reči“, prosudite sami.
Podnoseći stoički svoju tešku sudbinu, Frida Kalo (Magdalena Carmen Frida Kahlo Calderón) je postala simbol za borbu, za hrabrost, za strast i za ljubav, ljubav prema Dijegu i strast prema slikanju. Uspela je da kroz svoja dela iskaže sve svoje želje, snove, nadanja i sav svoj bol.
Jednom prilikom je rekla: „Slikam sebe jer sam uvek sama i zato što sam ja tema koju najbolje poznajem“ („Yo me pinto a mi misma porque estoy siempre sola y porque yo soy el tema que más conozco“). Zato ovo kratko putovanje njenim delima počinjemo jednim od njenih mnogobrojnih autoportreta Autoportret sa ogrlicom od trnja (Autorretrato con Collar de Espinas, 1940).
Na ovoj slici, Frida je razvukla Hristovu krunu od trnja i napravila sebi ogrlicu, predstavljajući se tako kao hrišćanska mučenica. Trnje na njenom vratu simbolizuje bol koji Frida još uvek oseća zbog razvoda sa Dijegom. 
Na trnovitoj ogrlici visi mrtav kolibri, čija raširena krila predstavljaju prepoznatljive Fridine obrve. Zanimljivo je da se u meksičkoj folklornoj tradiciji mrtav kolibri koristio kao simbol dobre sreće u ljubavi. Iznad njenog levog ramena crna mačka, koja se povezuje sa nesrećom i smrću, ustremila se na jadnu pticu, čime Frida izražava svoja osećanja u trenucima razdvojenosti od Dijega. Bojala se da je njihovoj ljubavi došao kraj. Iznad njenog desnog ramena nalazi se njen majmun, poklon od Dijega, inače, simbol đavola. Leptiri u njenoj kosi predstavljaju vaskrsenje – njena i Dijegova ljubav se može ponovo roditi.
Ljubavni jadi i čežnja neretki su motivi koji se provlače kroz mnoga Fridina dela. „Zašto ga nazivam moj Dijego? Nikada nije bio moj, niti će to biti. On pripada samom sebi“ („¿Por qué yo lo llamo mi Diego? Nunca ha sido mío, ni será mío. Él pertenece a sí mismo“), rekla je Frida u jednom momentu ljubavnog kraha.
Delo Dijego i ja (Diego y yo, 1949) Frida je naslikala u periodu kada je njen muž, Dijego Rivera, imao opštepoznatu ljubavnu aferu sa filmskom zvezdom Marijom Feliks, vezu koja je izazvala javni skandal. Lepa glumica je, inače, bila bliska Fridina prijateljica. Na ovom portretu Frida prikazuje sebe slomljenu i uplakanu. Duga joj je kosa isprepletana oko vrata, čime ukazuje da je stanje u kome se nalazi emotivno guši. Kosa je u njenim autoportretima često sredstvo iskazivanja ljubavnih patnji. 
Na ovoj slici, Fridina opsednutost Dijegom simbolično je prikazana u vidu njegovog malog portreta na njenom čelu – on je očigledan izvor Fridinih briga ali i dalje gospodari njenim mislima. Treće oko na Dijegovom čelu predstavlja njegovu mudrost i inteligenciju kojima se Frida divila.
„Oni misle da sam ja nadrealista, ali to nije tačno. Ja to nisam. Nikada nisam slikala ono što sanjam. Ja slikam sopstvenu stvarnost“ („Ellos creen que yo soy surrealista, pero no es cierto. No lo soy. Yo nunca he pintado lo que sueño. Yo pinto mi propia realidad“). A njenu bolnu stvarnost verno oslikava delo Slomljeni stub (La columna rota, 1944).
Sa samo šest godina, Frida Kalo je imala poliomielitis, sa 17 godina doživela je autobusku nesreću zbog koje ostala hendikepirana. Jednom prilikom dok je ležala u bolinici rekla je: „Kada izađem odavde, postoje tri stvari koje želim da uradim … da slikam, da slikam i da slikam“ („Cuando salga de aquí, hay tres cosas que quiero hacer…pintar, pintar y pintar”). Posledica ove nesreće je bila slomljena kičma zbog koje je morala da bude u ležećem položaju. Na samoj slici Frida nosi korset sa kaiševima koji je drže uspravnom, dok joj kičma, predstavljena napuklim jonskim stubom, deli telo na dve polovine. Na sredini tela vidi se krvava rana i primećujemo da Frida plače, što istorvremeno simbolizuje kako njen fizički, tako i psihički bol. Izbodena je ekserima – mukama kroz koje je prošla tokom 32 hirurške operacije. Najveći ekser, zaboden u njenu levu dojku, to jest u njeno srce, predstavlja žalost zbog neverstva njenog muža.
Vidimo je u punom sjaju ženstvenosti, sa obnaženim dojkama. Međutim, ovaj prikaz predstavlja isfrustrirano majčinstvo: zbog bolesti jajnika nikad nije mogla da ima decu. Naime, morala je da abortira dva puta i jednom je spontano pobacila.
Uprkos svemu tome, Frida je u središtu slike, gola, na nogama, gleda u nas. Moćan izraz bola u njenom pogledu naglašava se suzama. Ipak, on odražava neustrašivost, hrabrost, njenu celost, otpornost, borbu i želju za životom.
Tamno plavi tonovi neba upućuju na njenu bolnu prošlost, dok bledo zeleni napukli reljef ravnice simbolizuje prepreke na koje je nailazila tokom života. Ovo značenje se ponavlja i sa motivom tkanine obmotane oko njenih kukova, kao kod Isusa Hrista. Iako je bila ateista, predstavljajući se kao Isus, Frida sugeriše da je i ona vaskrsla uprkos ogromnoj fizičkoj patnji i da je bila čudotvorno ízlečena, uspevajući da nastavi sa životom i da ponovo nauči da hoda posle ozbiljne nesreće. Podignute glave ona pokazuje da je uprkos svom braku ostala dostojanstvena i hrabra.
Frida je, bez sumnje, vredna divljenja zbog činjenice da je uspela da povrati značenje bolu i bolesnom telu dajući im značajno mesto u umetnosti. Iako je otišla, svedoci smo da njen duh nastavlja da živi kroz više od 200 slika, crteža i skica koje je ostavila iza sebe. Njena dela ne predstavljaju samo autoportrete ili mrtvu prirodu, koji su zauzeli privilegovano mesto kada je slikarstvo u pitanju, već u njima nalazimo skrivene emocije, koje lako nalaze put do naših srca.
(Preuzeto iz časopisa Društva hispanista Reflejo, http://drustvohispanista.rs/e-casopis.htm)
