„Tečno govorim pet jezika“. „Savršeno govori engleski“. Uvek su mi išle na živce ovakve rečenice. Šta ljudi time hoće da kažu? Ja sam uvek mislila da savršeno govorim samo srpski. U stvari, skoro savršeno. Koliko puta mi zafali reč ili se zbunim oko oblika u nekom padežu, pa bacim pogled na „Rečnik jezičkih nedoumica“.
Studiram engleski i oduševila sam se kad mi se ukazala prilika da odem u Njujork na odmor. Mislila sam: konačno da zagazim na govorno područje i spojim lepo i korisno! Ali tamo sam se uverila da nije daleko od istine ona simpatična konstatacija da u Njujorku na ulici možete eventualno čuti i engleski – uz malo sreće. Da li je Njujork pravo mesto da se proveri znanje engleskog ili moderni Vavilon u kom je više stranaca nego Amerikanaca, pa se ne zna „ko pije, a ko plaća“? Na kraju krajeva, nije ni važno, pomislila sam, u vrtlogu te sumanute energije, zaboraviću maltene i maternji jezik. Pričaću rukama, nogama, zar je bitno? Važno je da se razumemo 😉
Dok smo se vozili od aerodroma prema downtown Menhetnu, u šatlu (nekoj vrsti kombija za prevoz 7-8 putnika, koji vozi direktno na adresu) je bilo nekoliko stranaca, jedan Nemac, Kinez, troje Španaca, jedan crnac i ja. Svi su gledali okolo i nešto čavrljali na nekom hibridnom engleskom koji sam jedva razumela. Kad su se „ujedinjene boje Benetona“ istovarile, ostala sam sama sa šoferkom (pomislila sam kako je dobro što nije šofer…istripovala sam se od onih silnih filmova), pa sam prešla napred da bih bolje napravila prve snimke Njujorka. Osmeh mi nije silazio s lica. U letu sam prepoznavala poznate filmske kadrove koje sam toliko puta gledala.
„I see you enjoy“, primetila je simpatična gospođa s jakim latino akcentom. Odlučila sam da počnem sa pričom, makar neka bude i običan small talk, kao sa našim taksistima. A i nekako mi se činilo nepristojnim da samo ćutim. Verovatno nisam normalna.
Where are you from?“ upitala sam trudeći se da ispoštujem gramatiku, pobogu, pa završila sam Filološku, ne smem da se brukam.
„Columbia“, rekla je.
„Interesting…and how long have you been living in New York?“
„Hmmm, twenty year“, rekla je. ’Year’? Majko mila. Da sam to rekla u petom osnovne, dobila bih keca k’o vrata.
Do you live alone?“ pitam da vidim da li sam dobro shvatila da žena, zapravo, ne zna engleski.
„No, have two kids, one in high school, other work in bakery…My husband drives yello cab“. Da. Mislim, ne, ne zna. Došlo mi je da je ispravim, ali sam se suzdržala. Kao prava štreberka, samo sam analizirala da li pravilno govori i pitala se kako je moguće živeti u Americi dvadeset godina i ne progovoriti tečno engleski jezik? Mislim, razumljivo je imati akcenat, ali zar je moguće da čovek ne upije spontano pravilne konstrukcije, red reči…? Svašta. Nastavila je s pričom, usput mi pokazivala neke zanimljivosti, odvalila par dobrih fazona i psovala neke manijake koji su joj presecali put.
Kasnije sam srela mnogo prodavaca, taksista, raznih uličnih izvođača, uglavnom stranaca koji takođe kubure sa engleskim. Postali su mi simpatični sa svim tim greškama i akcentima, pa sam prestala da se opterećujem gramatikom. Time sam se ponovo pozabavila kad sam se vratila u Beograd. Mislim, sve je relativno, ali znate šta? Ako vesela Kolumbijka posle dvadeset godina ne može da progovori jezik na kojem svakog dana kupuje hleb i mleko, možda ga ja i govorim tečno. A ako ne tečno – onda bar tačno.
