SEPTEMBAR U TURSKOJ

Došao je jul a ja još uvek ne znam gde ću na letovanje. Uštedeo sam novac, očistio sam godinu u junu, samo mi je još ostalo da odlučim gde i s kim ću da otputujem. Pričam sa drugaricom iz Banjaluke, ima isti “problem”, dogovaramo se da idemo zajedno na letovanje, a pridružiće nam se i njena sestra iz Beča. Mesec dana smo vagali gde ćemo da idemo i na kraju je pobedila Turska, zbog povoljnih cena i odličnog vremena u septembru, a donekle i zbog mog elementarnog poznavanja turskog jezika. Odluka se pokazala kao pun pogodak. Želimo da vidimo što više i budemo tamo što duže, odlučujemo da ne idemo preko agencije i prepuštamo meni, kao stručnom studentu turizmologije i pasioniranom turisti, da nam osmislim itinerer. Nakon dugotrajne analize ponude na internetu, osmišljavam jednomesečnu turu “Južni Egej sa posetom Istanbulu”, sa smeštajem u apartmanima i hotelima sa 3 zvezdice, uz putovanje vozom i lokalnim autobusima. Kupujem “Balkan flexi pass” koji za 51 omogućava besplatnu vožnju od 5 dana u roku od mesec dana kroz balkanske zemlje, uključujući i celu Tursku. Marijani iz Banjaluke treba viza pa ona odlučuje da dodje avionom, dok smo njena sestra Jelena i ja, sa nešto vise avanturističkog duha, a i u želji da potrošimo manje novca, išli vozom. Ali i Jelena, iako živi u Beču, ne može preko Bugarske bez tranzitne vize, pa smo odlučili da idemo preko Soluna. Eto, po prvi put sam se osetio privilegovan jer sam iz Srbije. Nakon 12-očasovnog truckanja i gužvanja u kušet kolima sa Ruskinjom Mašom i njenom majkom koje su se uputile u Grčku na letovanje, stižemo u Solun. Pauzu u Solunu od 6 sati smo iskoristili tegleći kofere celim gradom i razgledanjem na +35 stepeni, jer su svi ormarići za kofere na železnickoj stanici bili zauzeti. Umorni od silnog pešačenja i vuče kofera po gradu, ulazimo u voz za Istanbul i oduševljavamo se spavaćim kolima sa klimom, utičnicom za laptop, česmom, ogledalom, frižiderom i posebno ofingerima. Već smo skoro 24 sata u putu, a imamo još celu noc. Za razliku od prethodne, ovu smo proveli spavajući k’o zaklani, ako izuzmemo buđenja na graničnim prelazima i nuđenje turskih čajeva i drugih đakonija od strane posluge u vozu.

Istanbul

Kako se približavamo Istanbulu u ranim jutarnjim časovima, sve se više iznenađujemo čistoćom, uređenošću i izuzetno neobičnim i skladno izgrađenim objektima u predgrađu. Izlazimo iz voza, ne krijemo oduševljenje, ne samo zato što smo konačno u Istanbulu, nego i zbog ormarića za kofer, gde smo čak u jedan mogli da strpamo sve i platimo manje! Dan smo planirali da provedemo šetajući Istanbulom a već uveče je trebalo da čekamo Marijanu iz Banjaluke koja doleće avionom pravo u Istanbul. Izlazimo iz železnicke stanice, koja se na našu sreću nalazi u centru Istanbula. Niti poznajemo grad, niti znamo šta ćemo i gde ćemo, niti znamo kako ćemo već tu noć da otputujemo za primorje, jer ne želimo da trošimo na noćenje. Šetali smo pola dana, obilazili ulice, stigli i do čuvene Kapali čaršije ili u prevodu “otvorene tržnice”. Na svakom koraku kebapi, baklave, tulumbe. Ni jednom od ova tri nismo mogli da odolimo, a probali smo odmah i njihov burek sa mesom.

Istanbul je grad koji leži na dva kontinenta i povezuje Evropu i Aziju. Lepotom Istanbula sam bio očaran, a i moja saputnica nije ostala ravnodušna. Nisam ni slutio da jedan turski grad može biti tako lepo uređen i čist. To me je navelo da se zapitam zašto kod nas vlada mišljenje da smo nečistoću nasledili od Turaka i da neko “puši kao Turčin”, kada se u ovom gradu, ni u najzabačenijim delovima, ne može naći ni jedan jedini pikavac na ulici. Pored lepote i čistoće grada, posebno nas oduševaljava turska gostoljubivost i srdačnost na svakom koraku. Sporazumevanje nije bilo problem i iako sam se ja sramežljivo trudio da prozborim po koju tursku rečenicu, engleski je sasvim dovoljan za komunikaciju sa Turcima, od prodavaca pa do vozača autobusa i taksista. A ako je i to malo, u pojedinim prodavnicama kod Kapali čaršije možete se sa prodavcima ispričati na čistom srpskom jeziku, ili “bošnjačkom”, kako vam draže. A čak i oni koji nisu bili toliko smeli da nauče srpski jezik, makar će vas pozdraviti sa “kako si” “šta radiš” i sličnim “pozivnicama” da uđete u njihovu radnju.

Imam problem sa kamerom na samom početku putovanja, ne mogu da sakrijem razočaranje, odlazimo u tržni centar i nailazimo na servis. Neverovatno srdačan prodavac nam gleda kameru i kaže nam da tek sutra može biti gotova. Nažalost, sutra je trebalo već da budemo u Gumbetu na moru. I pored toga što mu ne ostavljam kameru, prodavac najpre šalje sina da nam donese vizit kartu poznatog turskog prevoznika “Pamukkale turizm” a na kraju nas i sam sin nesebično vodi do agencije, da bi nam pomogao da rezervišemo kartu za večeras. Malo iznenađeni njihovom predusretljivošću, iako mu nismo ostavili nikakav novac, kupujemo karte za nas troje za put do Bodruma, preko Izmira. Srećni što ćemo imati malo vremena da bacimo pogled i na jednu od najvećih luka Turske – Izmir, idemo do luke Istanbula i odlučujemo da veče provedemo krstareći Bosforom. Brodovi na svakom koraku, Turci nude krstarenja i trude se da vas uvuku baš u njihov brod. Na kraju završavamo u brodiću sa gomilom stranaca i glasnom muzikom novih turskih hitova. Istanbul je noću još lepši. Svetla sa prelepih građevina, džamija i velikog mosta u kombinaciji sa tamnim i mirnim morem i uz popularnu tursku muziku, čine da ne žalimo ni minut vremena provedenog u ovom gradu na dva kontinenta, gde se spaja moderno evropsko i orijentalno, islamsko. U jedno smo sigurni – u povratku se u Istanbulu zadržavamo nekoliko dana. Preko puta nas prelepa Indijka sa nešto manje simpatičnim Indijcem, traži da ih slikamo. Pored njih Španac i Špankinja, koja na čistom španskom u glas negoduje zbog obaveze plaćanja čaja na brodu koji nam je ponuđen a nismo ga ni naručili i govori da “u njenoj zemlji to ne funkcioniše tako”. Zaneseni lepotom Istanbula noću, vraćamo se na železnicku stanicu i čekamo Marijanu iz Banjaluke. Taksista koji je dovozi sa aerodroma nas zove sa svog mobilnog da mu objasnimo gde se nalazimo. I dalje nas Turci iznenadjuju svojom spremnošću da pomognu u svakom trenutku, bez ikakve novčane nadoknade. Marijana stiže u poslednji čas, pozdravljamo se i jurimo ispred agencije gde nas čeka transfer do autobuske stanice, a tamo se tek ukrcavamo u noćni bus za Izmir. Tamo nas očekuje novo oduševljenje: u autobusu svako sedište ima svoj monitor sa slušalicama, gde mogu da se biraju filmovi,  najrazličitiji muzički žanrovi, tv programi, slike i igrice. Pored toga, nekoliko puta u toku vožnje služe nas grickalicama, slatkišima i napicima i osećamo se kao da smo u avionu.

U jutarnjim časovima stižemo u Izmir i tamo nas očekuju dva razočaranja. Prvo, jer ne možemo da nađemo ormane za kofere, a drugo, jer ne znamo ni na koju stranu ni kako da idemo jer se stanica očigledno ne nalazi u centru. S obzirom da smo sa koferima i da imamo samo dva sata pauze, ostajemo na stanici i čekamo sledeći bus za Bodrum. Na našu sreću, od Izmira do Bodruma nam je trebalo samo 4 sata. Ali tu se ne završavaju nase putešestvije, jer iz Bodruma moramo doći do Gumbeta, koji je nešto kao predgrađe Bodruma, ali je poznat po burnom noćnom životu. Stižemo u Gumbet za 15 minuta, pomoću turskih lokalnih mini buseva koji se nazivaju – dolmuši. Imam malu tremu, jer prvi put rezervišem smeštaj preko interneta. Ali sve je prošlo u najboljem redu, apartman je bio odličan, prostran, sa bazenom i velikim balkonom. Balkon smo delili sa Hansom, nesrećnim Holanđaninom koji je zašao u pedesete a nije oženjen i dolazi u Tursku sam. Svih 9 dana u Gumbetu pravili smo mu društvo a on nas je uveseljavao svojim biserima i čudnim igranjem, koje je naročito dolazilo do izražaja u barovima u koje smo izlazili. Većina tih barova danju ni ne radi ali posle ponoći oni su prepuni, muzika u Bar Street-u odzvanja na sve strane, a što je najbitnije od svega ulaz je potpuno besplatan. Cene pića jesu malo više ali smo uglavnom “žeđ” zadovoljavali u apartmanu, najčešće kombinujući turske sokiće i vodku koju smo poneli iz Banjaluke. Iz jednog bara u drugi, pa u treći, pa opet u prvi, uz pena parti posle 3h, prolazile su nam noći, sve do 4 ujutru kada se muzika gasi i barovi prestaju sa radom. Ono što me je posebno obradovalo je moja kamera koja je naprasno proradila kada sam je uključio u Gumbetu. Da li treba da zahvalim onom ljubaznom čoveku koji ju je pogledao i rekao da može biti popravljena tek sutradan ili sreći, Alahu, ne znam, ali kameru sam koristio sve do poslednjih dana u Kašu, kada je opet naprasno prestala da radi.

Dane smo ispunjavali obilazeći okolna mesta i kupajući se. Posećivali smo Bodrum, koji je sa svojom specifičnom arhitekturom i uskim ulicama, izuzetno privlačan za turiste iz celog sveta. Jelena se čak usrećila u jednoj prodavnici torbi jer je, osim torbe, dobila i dečka koji ih je prodavao. Preko lokalne agencije smo organizovano išli na džip safari, u nadi da ćemo tamo upoznati neko mlado društvo. Ali kao za inat, naš džip je bio prazan jer su se naši potencijalni saputnici uspavali i nisu se pojavili. Na pitanje predstavnika agencije da li ja i “moja porodica” želimo sami da se vozimo, sa smeškom odgovaram potvrdno. Najpre Jelena a zatim i Marijana vozile su džip kroz brdovite, ruralne predele Bodrumskog poluostrva dok sam ja sedeo kao šeik pozadi i uživao u pogledu, sve dok me neka sredovečna gospođa iz drugog džipa nije pljusnula vodom iz flaše. To je značilo rat! Iako je to bio deo programa džip safarija, svi mi smo se uživeli u igru rata prskanjem toliko da majicu sa tog putovanja ni dan danas ne mogu da operem! Kao da su ih vratili 50tak godina unazad, penzioneri iz različitih zemalja sa osmesima na licima se prskaju, kako pretičući jedni druge džipovima, tako i na nogama nasred puta, kako iz flaša tako i iz pištoljčića i vodom napunjenih balona. Nakon celodnevnog ratovanja, sklopljeno je primirje koje je krunisano boravkom na prelepoj plaži i kupanjem u tirkizno plavoj vodi, daleko od civilizacije, hotela i prodavnica. Sledeća tura koju smo uplatili preko iste agencije bilo je krstarenje morem. Nažalost, ja sam taj put morao da odležim u sobi, jer sam prethodno veče malo preterao sa konzumiranjem razlicitih pića. A kako i ne bih, kada sam ih dobijao na racun kuće od šankera koji poznaje moju drugaricu iz Srbije čija drugarica planira da se uda za njega. Grehota ne iskoristiti! Pokušao sam to isto i kod drugog šankera koji je imao avanturu sa drugaricom iz Srbije ali se ovaj, gle čuda, nije isprva ni sećao njenog imena. Sve u svemu, taj nedolazak sam nadoknadio drugim putovanjima koje smo samoinicijativno preduzimali. Ima li šta zanimljivije od preuzimanja obilazaka u svoje ruke? Dovoljna nam je bila samo karta i poneka informacija iz agencije ili sa recepcije, da obiđemo nekoliko prelepih lokacija Bodrumskog poluostrva. Prevoz je dobro organizovan do svih manjih mesta dolmušima, tako da ni to nije bio problem. Bili smo u Turgutreisu, sa prelepom dugom plažom i otvorenim zatalasanim morem, bili smo na prelepoj ali više komercijalnoj plaži u Bitezu, bili smo na plaži Ortakenta gde je vlasnik jednog restorana moje dve Bosanke pitao zašto navijaju za Srbiju u večerašnjem meču kada Turska i Bosna imaju “neraskidive veze”. Možda zato što su one Srpkinje i svesne su da više zajedničkog imaju sa nama nego sa narodom Male Azije! Bili smo čak i mestu zvanom Torba, došli u 7 sati uveče, videli praznu plažu i vratili se. Bar smo videli kako Torba izgleda!

Nakon 8 noći provedenih u Gumbetu, jurimo sa koferima u Bodrum da nam ne ode bus za našu sledeću destinaciju – Marmaris.

Marmaris

U Marmarisu imamo sličnu proceduru: na glavnoj autobuskoj stanici ulećemo u dolmuš koji nas ostavlja nedaleko od “Rosy” apartmana. Nama sa koferima to i nije delovalo tako “nedaleko’ ali smo se uz brižljive Turke snašli i smestili se u apartman. Smeštaj je bio odličan, možda i bolji nego u Gumbetu. U apartmanima smo konačno imali internet, samo na recepciji nažalost, ali poslužilo je svrsi. Sobarice su nam posebno bile simpatične, a zavolele su i one nas, mozda zbog toga sto sam se trudio da im se obraćam na turskom, a možda i zbog toga što su mislile da smo Turci dok ih ja nisam razuverio. A ta zabluda oko naše nacionalnosti nije bio redak slučaj ni izvan apartmana. Najčešće smo bili Rusi i Turci, ponekad Poljaci, Bugari pa čak i Englezi!

Marmaris je veliki primorski grad, izuzetno živ tokom sezone, moderan, podseća više na evropske gradove nego na orijent. Moderne zgrade i veliki hoteli, mnoštvo prodavnica i veliki broj jahti, kao i duga plaža i toplo more, karakteristike su ovog grada. Ono što nam se ipak najviše svidelo u Marmarisu je noćni život. Bar Street u kome se nalazi preko 20 klubova i barova (jednom sam i pokušao da ih izbrojim ali se nekako uvek zabrojim jer mi valjda koncentraciju ometaju Ruskinje i ostale turistkinje koje šetaju uskim uličicama) i u svakom je ulaz besplatan, još nas je više oduševio od onog u Gumbetu. Naročito smo često obitavali u Areni, najvećem klubu u Marmarisu. Verovatno zbog svakodnevnih noćnih izlazaka, ovde smo nešto manje obilazili u toku dana, ali je ipak bilo interesantnih putešetvija. Najbolja od svih je ona na koju smo se odlučili nakon razbuđivanja u 5 poslepodne, a radilo se o Turgut vodopadima koji se nalaze negde u unutrašnjosti poluostrva. Kada smo stigli tamo oko 19 časova vozač nas je obavestio da nemamo više autobusa za nazad. Iako je verovatno to trebalo da nas zabrine, mi smo opušteno obišli vodopade i to sasvim sami, jer su ih čak i oni koji brinu o njima napustili. A nakon toga, bez igde ikoga, zaputili smo se nazad peške. I ako smo kasnije shvatili da bi to bilo nemoguće i da bismo pešačili celu noć, mi smo se zaputili ka Marmarisu, putevima kojima samo auti prolaze ali i oni retko u to doba, okruženi brdima i šumama.  Uskoro se smrklo i gotovo se ništa nije videlo pred nosom a mi i dalje nismo brinuli. Posle sat vremena pešačenja naišao je neki taksista koji je pristao da nas odveze u Marmaris za sve pare koje smo imali kod sebe, a to zaista nije bilo mnogo. Tako smo se ipak tu noć vratili u Marmaris i proveli ga, gde bi drugde, nego u Bar Street-u. Išli smo i na krstarenje, ovaj put i ja sa njima, ja sam obišao malo mesto Ičmeler (dok je Marijana spavala a Jelena se zaputila u Bodrum da vidi još jednom svog prodavca torbi) i išli smo organizovano preko agencije u Pamukale. To je prirodni fenomen gde je čitavo brdo obojeno u belo, zbog kalcijuma koji se tu taložio godinama. Fenomen jedinstven u svetu, pobuđuje interesovanje velikog broja turista, a za mene nimalo manje atraktivan bio je i antički grad Hierapolis, ili ono što je ostalo od njega. Posetili smo i fabriku ćilima gde nam je demonstriran način njihove izrade.

U ovim primorskim mestima u Turskoj, bez ikakvih problema možete putovati bilo gde. Turci su izuzetno dobro organizovali svoju turističku ponudu, i sve i svi su u funkciji turizma. Vozaču dolmuša će uvek znati da vam nekako objasne gde treba da siđete a i ljudi u prodavnicama pa čak i na ulici su izuzetno predusretljivi. Ako još i poznajete malo turskog kao ja, ništa neće biti nemoguće. Samo nemojte da mislite da ćete se sa srpskim jezikom moći koristiti i turskim, jer ćete npr. ako tražite ormar dobiti šumu, ako kažete taman, misliće da ste rekli tamam (u redu), ako kažete baba, mislićete na oca, a ako kažete peder mislićete na dedu.

Cene u supermarketima su pristojne, a ako zavolite kebap i ajran (slično našem jogurtu, malo ređi i slan) kao što sam i ja, moći ćete i da živite na njemu! Njihova spremnost da pomognu i predusretljivost su deo njihove kulture i tradicije. To možete lako videti u autobusu gde muškarci bez pogovora ustupaju mesta ženama, posebno starijim, to se može videti kada teglite brdo kofera a svaki Turčin koji se nađe u blizini vam pomogne da ih unesete u autobus ili ih čak i pridržava tokom putovanja ako je potrebno! Svakako je zanimljiv momenat bio kada sam ja u velikoj gužvi uspeo negde da sednem ali ne i da uglavim kofer, pa ga je umesto mene pridržavao neki fini čovek.

Posebno veče u Marmarisu bilo je ono poslednje. Dok su moje saputnice dremale pred večernji izlazak, ja sam mutio smesu za palačinke. Zbog alarma koji se uključuje na recepciji svaki put kada se nešto dimi, morao sam da držim otvorena vrata. U jednom trenutku, dok sam iskusno mutio smesu za palacinke u sudoperi, ispred vrata se pojavila prelepa tamnoputa devojka i pitala me može li da uđe i vidi “Tursko veče” koje se organizuje u baru hotela ispod naše terase. Naravno da nisam imao ništa protiv, čak sam joj nesebično rekao da može i da ostane tu celo veče, ali je ona nakon upoznavanja otišla, a ja ostao malo iznenađen celom tom situacijom, naročito nakon saznanja da je iz Libana. Sva sreća pa sam se sprijateljio sa recepcionerom i odlučio sam da istog momenta saznam ko je ona. Kada sam saznao broj sobe, pozvao sam je i pitao da dođe na moje slatke palacinke. Malo je bila zbunjena (a kako i ne bi) i rekla je da mora da vidi sa nekim. Nakon pola sata, ona dolazi sa dečkom, doterana i jos lepša nego što je bila. Ja sam se utešio time što ću bar prvi put da upoznam neke mlade ljude iz Libana a tome su se obradovale i moje saputnice, pa smo se, nakon druženja na terasi, zaputili u Bar Street i proveli nezaboravno veče u klubu Arena, zatim na ulici gde su oni odigrali tradicionalni ples, igrali smo uz ulične svirače, u povratku igrali fudbal sa limenkom i na kraju završili na noćnom kupanju.

Fetije

Teška srca, napuštamo Marmaris i naše tek stečene prijatelje iz Libana i upućujujemo se ka Fetijama, gde ostajemo 4 noći. Fetije važe za mirnije mesto ali poznato po prelepim plažama. Istina, plaže Ćališ, kod koje smo bili smešteni, i Olu Deniz, koja je jedna od najpoznatijih u Turskoj i pod zaštitom je države, bile su mnogo lepše od prethodnih na kojima smo bili. Samo mesto Fetije nije nam bilo mnogo zanimljivo, ali je na taj sud sigurno uticala i nostalgija za Bodrumom i Marmarisom. Pored plaža, interesantne su likijske grobnice iznad grada, uklesane u kamene stene i prelep pogled sa trvđave na ceo grad. Kako smo se primicali kraju odmora džep nam je bio sve tanji, pa smo doručak na bazi švedskog stola koji je bio uključen u cenu, iskorišćavali maksimalno, trpali smo u stomak koliko god smo mogli, tako da ne ogladnimo bar do večere.

Kaš

Putujemo za Kaš, malo primorsko mesto, mirno ali takođe poznato po lepim plažama. Stižemo na autobusku stanicu gde nam neki Turčin, na pomen hotela koji smo rezervisali, govori da čekamo jer ce doći po nas. Za 10 minuta stiže jedan čovek i strpa nas i kofere u auto. Moram priznati da sam na trenutke bio malo zabrinut, sam sa dve devojke u Turskoj u kolima nepoznatog čoveka. Na kraju se ispostavilo da je to vlasnik hotela i da je izuzetno ljubazan. Hotelom smo bili oduševljeni, naročito doručkom na krovu hotela, uz pogled na more (opet na bazi švedskog stola, sa sve palačinkama koje sam uzimao u turama da ne bih odjednom pokupio sve). Pošto smo rezervisali samo dva noćenja, nismo gubili vreme nego smo isti dan otišli do plaže Kaputaš. Iako sam i pre nego sto sam došao gledao slike te plaže, bio sam više nego oduševljen. Uvala, bez i jednog objekta, sa prelepim svetlim peskom i izuzetno slanom vodom različitih nijansi, od bele preko azurno plave do tamno plave. Kaputaš plaža je bez konkurencije najlepša plaža koju smo posetili na putovanju.

Naredni dan smo posetili crkvu Svetog Nikole, gde su nam se Turci obraćali na ruskom, i gde sam saznao da je naš Sveti Nikola u katoličkoj tradiciji zapravo niko drugi do Deda Mraz! On je rođen i živeo je u tom regionu Turske, kada islam još nije ni postojao. Posetili smo i likijske grobnice u stenama u antičkom mestu Mira, danas zvanom Demre, gde smo usput mogli da vidimo i kako običan narod u Turskoj živi. Shvatili smo da u okolini Kaša ima još mnogo toga vrednog da se obiđe, pa smo odlučili da sledeću Antalijsku turu započnemo baš ovde gde smo ovaj put stali.

Istanbul

Kako smo ostajali bez novca, a i imali želju da nam neko pokaže Istanbul na pravi način, odlučili smo da prvi put iskoristimo Couch surfing. To je sajt pomoću koga se mogu naći ljudi u gotovo svim delovima sveta koji besplatno primaju u goste putnike i često ih i upoznaju sa gradom u kome žive. Uvidevši da u Istanbulu ima zaista mnogo ljudi učlanjenih na Couch Sirfing, izabrali smo nekoliko, a prvi među njima nam se javio Mehmet, student koji sa cimerima živi pokraj Bosforskog univerziteta. To se pokazalo kao pravo rešenje. Mehmet ne samo što je bio dobar domaćin nego nas je i upoznao sa svojim prijateljima i vodio u obilazak kad je imao vremena. Obišli smo Taksim trg, Aja Sofiju, vodio nas je u provod u ponedeljak uveče, i ako se u klubovima uopšte nije osećalo da je počela radna nedelja. Iznenadilo nas je objašnjenje našeg domaćina da je u Istanbulu uveče svaki dan i tokom cele godine tako živo. Zahvaljujući njemu, saznali smo mnogo o studentima u Turskoj, o mladim ljudima uopšte i uklonili predrasude da su Turci zatucani ljudi koji se mole 5 puta dnevno i nose marame. Mada, ovakve predrasude ja nikada nisam ni imao.Većina studenata koje smo upoznali nisu ni vernici uopšte! Devojke se oblače i šetaju gradom sasvim normalno, izlaze uveče, igraju. Naravno, postoji i ona druga strana, tradicionalista, koji nešto drugačije gledaju na život, nose marame. Ali takve studente nismo ni imali prilke da upoznamo.

Dolazi naš poslednji dan, rastajemo se, stižemo na železničku stanicu, a tamo nas obaveštavaju da Grci štrajkuju i da ne možemo da se vratimo kući. Govore nam da će štrajk da prestane za dva dana. Mehmet nas nesebično poziva da ostanemo kod njega ta dva dana. Tada mu u goste dolaze i dve Nemice, koje su putovale Balkanom, ni manje ni više nego na biciklu! Obišle su tako Srbiju, Rumuniju, Bugarsku i došle u Tursku. Nakon jos dva dana druženja i ragledanja Istanbula (koji ni posle toga nismo uspeli sasvim da obiđemo) dolazimo na železnicku stanicu gde nas dočekuje neprijatno iznenađenje: Grci još štrajkuju. Balkan flexi nam ističe, jer je prošlo mesec dana, para nemamo dovoljno za druge vrste prevoza. Ovo već postaje ozbiljno. Krajnja opcija je bila da se javimo našima u Srbiji i da nam oni kupe avionsku kartu. Da li smo imali drugog izbora? Tako smo i uradili. Već to veče bio sam u Beogradu gde nas je, nakon mesec dana provedenih na +30 stepeni, dočekalo hladno i oblačno vreme. Ne samo hladnoća, sačekale su nas i obaveze i sumorna svakodnevnica. Ipak, ako izuzmemo to što smo na kraju izgubili živce i potrošili nešto više novca nego što smo planirali, ovo putovanje će zauvek ostati u mom sećanju kao jedno od najboljih. Uz slike, video snimke i gomilu turskih letnjih hitova na winamp plejeru, čuvaću ga od zaborava. A sledeće godine opet neka mesečna tura, možda ovaj put kod novih prijatelja u Liban…

Vladimir Šušteršić
Decembar 2010.

Pročitajte ostale tekstove iz kategorija:

Prijavite se na mejling listu i dobijajte najnovije tekstove sa našeg bloga na svoj i-mejl.

Vaš i-mejl:

Podeli članak

Facebook Twitter Delicious Digg Stumbleupon Favorites More

1 Komentar to “SEPTEMBAR U TURSKOJ”

  1. Sanda kaže:

    Divan tekst. Ubedili ste me, moja sledeca destinacija je Marmaris

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.

Kategorije

Facebook

Newsletter prijava

Prijavite se na mejling listu i dobijajte najnovije tekstove sa našeg bloga na svoj i-mejl.

Vaš i-mejl: