ŽIVETI ŽIVOT NA SUNČANOJ STRANI… #10 – ISTRA

Rovinj (foto: AG)

Sunce je besomučno pržilo, asfalt se skoro topio, ali uprkos tome, Pula je te 1989. godine meni, kao gimnazijalcu tada, delovala prijatno. Fin gradić na moru. Pulska arena je bila prva arena iz vremena starog Rima koju sam uživo video i obišao. Izgrađena je u prvom veku pre nove ere i spada u red najbolje očuvanih građevina ovog tipa u svetu. Šetkao sam se okolnim ulicama, upijajući atmosferu ovog živahnog gradića. Zastao sam blizu arene, kod jedne stare gospodske kuće i zagledao se u njenu brižljivo očuvanu fasadu, pomislivši ko su ljudi koji žive na tako lepom mestu. Odgovor sam dobio skoro odmah, kada je iz kapije izašla lepa devojka duge plave kose gurajući bicikl. Nosila je beretku, komotnu belu košulju i dugu bež suknju. Kako je izgurala bicikl iz kapije, osvrnula se oko sebe, primetila me je, pogledala me pritom i blago se osmehnula, pre nego što je sela na bicikl i zauvek nestala iz mog života. Imala je neverovatne zelene oči i osmeh koji leči ranjene. Ostao sam da stojim na istom mestu dok me vriska nekog komšijskog deteta nije vratila u stvarnost.

Rovinj, Crveni Otok (foto: AG)

Nastavio sam šetnju niz ulicu, ka školskom autobusu gde nas je profesorka uveliko pozivala usplahirenim glasom da se skupimo, kako bi smo nastavili obilazak Istre. Učinila nam je ustupak pustivši nas da malo samostalno razgledamo grad nakon kolektivnog obilaska arene, pa se potom verovatno kajala zbog te svoje odluke… Međutim, mi smo taj njen potez rado iskoristili. Zapamtio sam onaj osmeh, arenu i jednu pesmu Fila Kolinsa, „Two hearts“ koja je bila hit tog leta. Puno narednih godina, to je bila Istra za mene, takvu sam je pamtio, sve dok neki zli duhovi nisu potrošili svoju razaračku energiju i dozvolili suncu da ponovo zasija na ovim prostorima. Tada sam dobio šansu da ponovo potražim onaj osmeh… More, borova šuma, kamen, vinova loza i maslinjaci. Uglavnom su to prve asocijacije kada se pomene odmor na Mediteranu. Pre nekoliko godina, nakon jednog napornog perioda, shvatio sam da mi upravo to nedostaje i da bi bilo lepo da pobegnem iz Beograda baš tamo. Setio sam se pomenute ekskurzije i setio sam se da sam još tada razmišljao o tome da bih voleo da se jednom vratim u Istru.

Rovinj u vreme kada sve spava (foto: AG)

Tako, više od dvadeset godina nakon te ekskurzije, ponovo sam se našao na istom mestu. Smeštaj sam pronašao kod vrlo fine gospođe Kaluđerović u centru starog grada u Rovinju, a do koje sam došao po preporuci. Naravno, tako kvalitetne preporuke se mogu dobiti samo u Beogradu, od starih, tajnih građanskih veza.

Rovinj (foto: AG)

Šarmantna starija gospođa od svojih devedesetak godina, kako bi se još mogla opisati gospođa Kaluđerović, dočekala me je u najboljem maniru dobre domaćice, iako sam ja u Rovinj stigao pre nego što se sâmo Vreme probudi i počne da računa samo sebe, oko 5 ujutru, a tada i satovi spavaju. Ne i moja domaćica. Kratko smo se zadržali u upoznavanju, uz jutarnju kafu posluženu iz seta starog verovatno koliko i kuća u kojoj smo se nalazili, ali predivno sačuvanog. Te stvari su se nekada zaista pravile da traju i da ih možete pokloniti svojim unucima, a i da kod njih izgledaju reprezentativno… Ispostavilo se da je stara porodična kuća i dalje u vlasništvu iste porodice koja je ovde veoma dugo, što mi se vrlo dopalo, s obzirom da je celom boravku dalo posebnu notu autentičnosti i delića romantike. Nakon što sam se smestio i istuširao, bio sam spreman za prvu šetnju gradom. Ovu šetnju sam iščekivao sa posebnim nestrpljenjem, ipak, prošlo je dosta vremena… Mnogo toga se promenilo. Opet, mnogo toga je i ostalo isto. Promene koje su se desile, ja sam doživeo kao pozitivne. Rekao bih da su restorani bolji, definitivno se ne sećam da je tada, ranije, bilo tako lepih kafana, sa tako bogatom i naizgled kvalitetnom ponudom. Već prvi pogled na ponudu vina u prvoj vinariji na koju sam naišao, ukazivao je da se mnogostruko povećao broj lepo dizajniranih flaša vina, kao i da su se pojavili brojni mali proizođači. Rešen da sve predpostavim potrazi za ultimativnim doživljajem Istre danas, krenuh u osvajanje malih i kamenom pokrivenih ulica. Nakon obilaska starog grada, uveren da je potencijal ugostiteljske ponude takav, da praktično ne morate da idete kući, bio sam zadovoljan. To veče sam završio uz flašu „Terana“ u kafiću mog drugara Steve koji je pre par godina iz Beograda stigao u Rovinj i od tada je ovde. Njegov kafić se nalazio uz veliki mol, imao je sjajnu baštu, tik uz more. Tu sam provodio pomalo vremena svakog dana mog odmora u Istri, nisam mogao da preskočim, da ne bih imao „neopravdane“. Tu sam upoznao mnoge meštane koji bi ovde redovno dolazili na jutarnju kafu, uz koju bi smo svi u prijateljskoj atmosferi komentarisali mnoštvo turista koji bi u grupama prolazili pored kafića.

Rovinj, neko vino za popodne (foto: AG)

Stari grad u Rovinju je možda jedan od najšarmantnijih na Jadranu, lepo je očuvan i prijatan, a naročito je zanimljiv i zbog naziva ulica koja su često ispisana na italijanskom jeziku, koji se ovde puno koristi. Meštani su prirodno, geografski više upućeni na Trst i Veneciju nego na Zagreb, pa odatle potiče i njihova simpatija prema Italiji. Ne mogu reći da ih krivim, naprotiv, to ovom mestu i uopšte ovom delu Istre, daje šarm. Stari grad se nalazi na brežuljku, a na njegovom vrhu se uzdiže visoki zvonik crkve. Ispred ove crkve se nalazi prostrani plato, sa koga se pruža sjajan pogled na okolinu i lepo zelenilo ovog dela Istre. Kraj platoa se nalazi i lep kafić u kome izbor pića nije slavan, ali je pogled fantastičan, s obzirom da se nalazi na nekoliko metara od platoa koji sam pomenuo.

Rovinj, bike (foto: AG)

Sutradan, po preporuci, unajmih bicikl, kako bih temeljno istražio okolinu, što se pokazalo kao odličan potez. Bicikl mi je dao slobodu kretanja po parkovima i sličnim površinama gde motorom ili kolima ne bih mogao da prođem, a dozvolio mi je i dovoljnu brzinu koja je obezbedila da se taj obilazak ne otegne više nego što je potrebno. Izuzetno je zadovoljstvo bilo lagano se voziti kroz deo Rovinja poznatiji kao „Zlatni rt“ (Punta Korente, na italijanskom, a kako ga lokalci zovu). Gusta i velika šuma četinara je pravila prijatnu hladovinu nad stazama utabanim belim tucanikom, a koje su se pružale kilometrima. Vožnju uz obalu mora bih povremeno prkinuo pauzom za plivanje. Sledećeg dana sam pošao na sever od grada, put Poreča, kroz maslinjake i vinograde.

Rovinj, Punta corente (foto: AG)

Ponekada se zapitam, zašto je život tako prokleto kratak, da ne možeš ostati da živiš neko vreme, na nekom mestu ovako mirnom, ovako „Zen“ što bi rekao moj drugar Zlaja. Tako isto sam se pitao i tada, vozeći se kroz maslinjake i vinograde… Nekolicina vinogradarskih kuća je izgledalo kao da su „ispale“ iz neke fantastično urađene scenografije za kakav film o nekom usamljenom uzgajivaču vinove loze i neotrkivenom talentu za proizvodnju vina… pomislih. Istog trena sam se i sam našao u datoj ulozi i shvatih da bih lako mogao da se odreknem svakodnevne trke, zastupanja „posebnih“ interesa kompanije za koju radim i uostalom, više manje, svega ostalog, za neko vreme ovakvog života negde u kamenitoj i zelenoj Istri, hm, već sam u svojoj glavi zamislio i dizajn svoje nove vizit-karte, Aleksandar Georgijević, vinar… Nije loše…

Rovinj (foto: AG)

Hladna morska voda je ne trenutak raspršila sanjarenje i shvatih da sam se našao na skoro pustoj kamenitoj plaži, okruženoj maslinjacima, ohlađen od vožnje bicikla, a ipak željan malo odmora, legoh na peškir i čini mi se, za trenutak zadremah. Uska flaša Kozlovićevog „Muškata“ te večeri je pisala pesme u mojoj glavi. Crno-zlatna etiketa je titrala na svetlosti sveće i uz zvuke talasa bila je savršen kompanjon. Ne znam da li se i vama dešava da prepoznate „umetnika“ u sebi nakon par čaša lepog vina? Verovatno je zato Hemingvej, po kazivanju njegove služavke, ispijao nekoliko litara ovog napitka dnevno… Nakon par dana skoro „trijatlonski“ aktivnog odmora (kombinacija vožnje bicikla, trčanja i plivanja), rešio sam da se malo opustim, pa sam unajmio automobil i krenuo sam u dvodnevni obilazak kopnenog dela Istre, sa devojkom koja je tog leta bila tamo samnom.

Rovinj nocu (foto: AG)

Moje želje su bile skromne, želeo sam da vidim Motovun, možda Buzet, ali i da obidjem Opatiju, grad u koji sam kao klinac dolazio sa mojima.

Istra (foto: AG)

Izlet se pokazao kao vrlo uspešan, s obzirom da smo videli više nego što smo planirali… Motovun je ipak, negde, ostavio najdublji utisak i skoro se kvalifikovao za nastavak takmičenja za „Jedno od najlepših mesta u kojima sam bio“, međutim, nakon ponovljenog glasanja ipak je istisnut iz daljeg takmičenja zbog Saint-Paul de Vence, jednog predivnog mesta u Provansi. To je sport, nema ljutnje. (http://en.wikipedia.org/wiki/Saint-Paul,_Alpes-Maritimes) Ipak, Sen Pol su prepoznali kao veličanstven i Iv Montan, Žak Prever, Simon Sinjore i Lino Ventura, između ostalih, prema tome, šta ja znam?

Istra Motovun (foto: AG)

Ipak, želim da budem blagonaklon prema starom Motovunu, zaista je divno i šarmantno mesto, ispunjeno prijatnim svetom. Naročit utisak, koji ni do danas nije izbledeo, nosim iz jedne kafanice u Motovunu gde sam pio sjajnu Malvaziju. Motovun se nalazi na brdu u sred doline oko reke Mirne i potpuno odgovara opisu „srednjovekovnog“ grada, time što je našao utočište na samom vrhu, zbog odbrane, ali, možda, ako pogledamo sa malo mašte i zbog dobrog pogleda…

Opatija (foto: AG)

Opatija je i dalje ostala, kakva je i bila, jedan lep grad, u kome je mnogo toga naravljeno po modelu „noblesse oblige“ sa pregršt starih vila koje su nekada pravile neke bogate porodice, a koje su time načinile Opatiju jednim pravim mondenskim mestom. Čak i u vreme komunizma taj šarm nije potpuno nestao, ali se sada izgleda vraća. Rado sam se prošetao ulicama kraj obale i prisetio sam se mnogih situacija koje sam pre toliko godina proživeo na istom mestu. Bilo je prijatno.

Opatija (foto: AG)

U Puli se nalazi kafić čuvenog boksera (sada pokojnog) Mate Parlova, velikog šampiona i sportiste koji je na svetskom nivou dokazao svoj kvalitet, a borio se pod zastavom tadašnje Jugoslavije. To je mesto u kome se uvek mogu sresti mnogi njegovi drugovi, porodica i ostali. Mnogo dana nakon njegove prerane smrti, mnogi prijatelji i poštovaoci. su dolazili baš tu i palili sveće ispred kafića. Šetajući Pulom, nisam ponovo pronašao onaj osmeh, ali se nadam da ću ga jednom ponovo naći. Ima vremena, odlaziću ja u Istru još puno puta.

uz dozvolu autora preuzeto sa bloga Bašta balkana

Ledena rakija od meda, Istra (foto: AG)

Pročitajte ostale tekstove iz kategorija:

Prijavite se na mejling listu i dobijajte najnovije tekstove sa našeg bloga na svoj i-mejl.

Vaš i-mejl:

Podeli članak

Facebook Twitter Delicious Digg Stumbleupon Favorites More

1 Komentar to “ŽIVETI ŽIVOT NA SUNČANOJ STRANI… #10 – ISTRA”

  1. Marijana kaže:

    Bila sam. Stari grad je na mene ostavio fantastican utisak. Renesansni i barokni stil, neoklasicistički prozori, drugaciji balkoni, terase na krovu. Posebno me je fascinirala lepota usko zbijenih visokih kuća.

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.

Kategorije

Facebook

Newsletter prijava

Prijavite se na mejling listu i dobijajte najnovije tekstove sa našeg bloga na svoj i-mejl.

Vaš i-mejl: